Како емоционално интелигентан родитељ васпитава дете

Одавно смо се помирили са чињеницом да интелигенција није, сама по себи обећање успеха, нити среће у животу. То што је некоме подарен изузетно висок ниво интелигенције, не значи да ће једног дана бити успешан и срећнији од других.

 Родитељи треба да схвате да деца не уче тако што им они говоре шта да раде и да се тако аутоматски понашају, деца уче тако што нас посматрају, гледају и упијају то што ми радимо. Како се опходимо према другима, како говоримо о другим људима и идентификују се са нашим понашањем.

 Важно је научити дете како да препозна своја осећања, емоционално интелигентан родитељ ће, наравно,  успешније помоћи свом детету да то препозна. Своје понашање, у сваком случају, треба да усмеримо на прави начин, да будемо добри и за себе и за дете, јер оно ће бити задовољно и срећно, види ли нас управо такве.

 Важно је научити дете и да управља својим осећањима. Доказано је да деца која умеју да исконтроличу своје импулсивне жеље, касније имају већу шансу да буду удпешни у животу. Заправо, та деца имају много већи ниво толеранције у односу на друге.

 Наћи мотивацију у самом себи! Постоје две врсте мотивације-спољашна и унутрашња. Срећа, скоро свако дете је радознало и жели да сазна што више о околини у којој се креће и то га вуче да додирне, нпр. неку животињу, да проба да укључи машину за веш, да опипава земљу код саксија за цвеће…..  С једне стране то може бити изазов за родитеље да да све те дечје хирове испрати, али с друге стране, то је могућност да се кроз дететову радозналост развија и вештина само-мотивације, један од показатеља колико је дете самомотивисано јесте степен независности који поседује. Деци са високим стрпеном само-мотивације није потребно да им одрасли непрекидно помажу у њиховом активностима, док код деце која ретко користе своје унутрашње мотиваторе да постигну одређени циљ, стално траже помоћ одраслих, што директно показује самосталност, или несамосталност детета. То заправо значи да ће емоционално интелигентан родитељ пустити дете да се упрља, нпр. у песку, приликом јела, или неких игара, јер тако ће детету задавати изазовне, а опет достижне задатке, што је свакако добро за сналажење у одређеним ситуацијама, сада, а нарочито и касније у животу.

Важно је детету скреатати пажњу на емоције код других људи, оне су јако важне за нас, а важно је и да их дете препозна и разуме. Дете рано почиње да разумева када је неко други тужан и спремно је да понуди помоћ тако што ће вам се осмехнути, дати своју омиљену играчку на чување и сл., наравно да та помоћ није функцуиналана за особу која тражи помоћ, али се уочава почетак моралног развоја код детета. Емоционално интелигентан  и  „јак“ родитељ препознаће та дететова осећања и разумеће их. Затим гласно ће говорити о својим осећањима према другима и начине на које дели њихову тугу, бол, или срећу.

 Пожељно је научити дете да гради пријатељске односе који су дуготрајни и здрави. Дете ће најбоље научити да гради дуготрајна и квалитетна пријатељства гледајући своје родитеље како то раде. Зато је важно да добро размислите о себи и како изграђујете везе са другима, колико и да ли имате пријатеља, колико они могу да се ослоне на вас и ви на њих, и како уопште решавате неспоразуме са другим људима у својим животима.

 Неопходно је да ви као родитељи препознајете своја осећања, именујете их, пронађете у себи мотивацију за остваривање својих циљева у животу.

Тек када сте ви задовољни, можете да очекујете да ћете на прави начин гајити своје дете да буде социјално адаптивно, задовољно, срећно и у доброј комуникацији са особама које га окружују.

                                                                                    школски педагoг
мр. Нереа Докмановић