Алтруистичко понашање

У најширем смислу просоцијално понашање се дефинише као вољно, циљу усмерено понашање које има позитивне последице за друге.Етимолошки реч алтруизам је изведена од латинског alter- други и означава несебичну бригу за друге. Појам је у науку увео Огист Конт око 1830. године, познат  као присталица позитивизма у науци.  У литератури се срећу и термини несебично понашање, човекољубље и доброчинство.

По дефиницији, неко понашање је алтруистичко ако су задовољени следећи услови: 1) слободно је од принуде; 2) предузето је с намером да се побољша или одржи добробит других и 3) искључује очекивање материјалних или друштвених награда или избегавање екстерних аверзивних надражаја и казни.

Требало би да разликујемо алтруизам од емпатије. Алтруизам подразумева истински несебично понашање, док емпатија укључује дељење перципираних емоција других особа; може се рећи и да је то уживљавање у осећања других људи.

Теорије развоја алтруизма развиле су се у склопу четири различита теоријска приступа: психоаналитичког, еволутивног,. когнитивно-развојног и приступа у оквиру теорија социјалног учења. Еволутивни приступ наглашава адаптивну вредност алтруизма и стабилне диспозиције у људским бићима које доводе до тога да се људи понашају насебично.

Социобиолошко гледиште полази од генетске основе понашања док социокултурно наглашава друштвену структуру и норме које су се развиле кроз генерације и које делују у смеру олакшања учења несебичног понашања. Оба гледишта наглашавају важност овог облика понашање за преживљавање људи.

Истраживања алтруизма су релативно новијег датума. Нарочито до осамдесетих година XX века просоцијално понашање постаје једна од најчешћих тема у социјалној психологији. Ако се има у виду теоријски и практични значај истраживања алтруизма нимало не чуди толико интересовање.

Наиме, случајеви очито несебичног понашања нису се могли објаснити једноставно преовлађујућим теоријама према којима је људско понашање усмерено на задовољавање сопствених потреба, избегавање бола и непријатности и стицање награда. С друге стране, сарадња, помагање другима, пожртвованост и слични облици понашања представљају важне циљеве социјализације. Такве облике понашања требало би да подстичемо ради одржавања складних интерперсоналних односа и хармоничног функционисања друштвених група.

Теоретичари социјалног учења сматрају да се социјално понашање учи опажањем и имитацијом других. Према њима, алтруизам је научено понашање проистекло из интеракције са околином.

Према Фројду алтруизам се развија кроз кроз развој структура личности, првенствено super-ega. Кроз процес идентификације са родитељима дете усваја (интернализује) просоцијалне тенденције које постају део личности. Обзиром да је људској природи урођено да је окренута себи и усмерена према доживљају задовољства мора да се социјализује уз строге притиске, а несебичност се јавља као последица превладавања super-ega над id-om у конфликтним ситуацијама.

Психоаналитичка теорија истиче да се позитивно понашање развија као последица односа између мајке и детета и успешног решавања конфликата у раним фазама развоја. Тај приступ истиче континуитет личности од детињства до зрелог доба. Важна је интерна интерпретација раног искуства деце као детерминанте развоја алтруизма. Деловање околине се узима у обзир а нарочито интеракција са родитељима.

Нема потпуног разумевања алтруизма без емпатије чији развојни нивои одговарају стадијумима сазнајног развоја. Глобална емпатија карактеристична је за децу  у првој години живота, кад се деца често понашају као да се оно што се догађа другима дешава њима самима, јер нису способна да разликују себе и друге као одвојене физичке ентитете.

Егоцентрична емпатија јавља се после прве године. Дете разуме да је друга особа а не оно само у невољи. Ипак, не разликује добро унутрашња стања других. Емпатија за нечије невоље почиње да се јавља у касном детињству. На свим различитим нивоима емпатије доживљај ,,емпатијске невоље,, има вероватно заједничку афективну срж.

Поента је да се несебичним понашањем утиче на смањење агресије у групи, на пример, одељењу. Силан труд учитеља и наставника своди се на тежак задатак: да се од деце, за коју је још Фројд истицао да им је природније да се  антисоцијално понашају, изграде социјализоване, самопоуздане  особе, спремне да уважавају правила и ауторитет оних од којих уче као и да се поштују међусобно. Један од начина да се то постигне је помагање другима у невољи. Потврду да је то добар начин добијамо и од еволуционста: овај вид понашања је преживео, на велику жалост егоиста, иако му нису даване велике шансе. На крају сетимо се поуке да тамо где се уопште не може помоћи, лепо је бар осмехнути се а не подсмехнути се.

Они који не верују у несебичност кажу да је свако понашање у основи себично. Све што човек чини  односи се на неку очекивану корист за себе.

Фактори који додатно отежавају алтруистичко понашање су:прво, хипертрофија потрошачке оријентације која одликује многе породице данас и, друго, потцењивање моралних  вредности. Последице су често поразне, било да изостаје самоодрицање да би се стигло до неког значајнијег постигнућа или да се међуљудски односи претварају у површне, безличне контакте. Последично све то доводи до недостатка јединства и слабљења стабилности породице.

Једном је неко написао да је алтруизам потка свачијег карактера а само од вас зависи како ћете ткати.

Миле Миленковић

психолог