Психолошки типови

  Књига Психолошки типови је значајно Јунгово дело, написано с намером да се публика упути у сложену проблематику типологија личности и представља за читаоца прави интелектуални изазов. Трагајући за објашњењем типова личности Јунг се уопште не двоуми да саопшти ”да порицање постојања типова ништа не помаже против чињенице њихова постојања”. У прилог овоме можемо навести речи Хајнеа који, између осталог, каже да је ”увек у питању Платон или Аристотел, иако под другим именом”, или Шпителера који мисли да са ради о Прометеју и Епиметеју или неког трећег.

Било би веома корисно још у старту имати неку идеју о томе шта је психолошки тип али истраживачу срећу квари то што није увек лако дати одговор на ово питање. Неки људи су екстремни типови, други нису, једни делују вођени једном функцијом, други са две или три. Понекад је лакше питати некога коју функцију користи најређе него него коју користи најчешће. Укратко, према Јунгу, ради се о разликовању два става личности: става екстравертности и става интровертности, односно, о два модалитета реаговања на околности, или, шире гледано, о два суштински различита става о животу. Има мишљења у психологији да се диференцијација људи према ова два става може уочити већ у раном детињству, док радикалнији истраживачи сматрају да је она урођена. Без обзира што Јунгова типологија личности није дочекана раширених руку у савременој психологији личности ово разликовање је широко прихваћено.

Јунг у једанаест поглавља овога штива расправља о проблему типова и то, почев од античке, преко средњовековне историје духа, усредсредивши се нарочито на чувени проблем универзалија (где, на пример, реализам одговара интровертном а номинализам екстравертном принципу) и даље, позивајући се на Шилерово, Ничеово и Шпителерово песништво, Гросову психијатрију, Оствалдове биографске студије…Посебно треба нагласити практични значај једанаестог поглавља где су дате дефиниције основних психолошких појмова, чиме се битно смањује могућа конфузија при интерпретацији Јунгових схватања.

Ствари се компликују кад је властита личност у питању, и ту је суд, каже Јунг, изванредно замућен. То долази отуда ”…што је сваком изразитом типу иманентна нарочита тенденција ка компензацији једностраности свога типа, тенденција која је биолошки целисходна, јер тежи да одржи душевну равнотежу.”

Истраживање ”типова”, којима се Јунг дуго бавио, у знатној мери су резултат и његовог властитог искуства. Изгледа да је у старту овог покушаја несумњиво имао на уму раздвајање својих гледишта од Фројдових и осећао је да је ово било блиско повезано са фундаменталном разликом у ”типу”. Кад је реч о типовима треба се пазити једностраности јер се не ради просто о опису два конкретна случаја, датих један поред другог, већ о чињеници да у сваком човеку делују механизми ( никако карактери!) екстраверзије и интроверзије. О типу може да се говори само тада кад релативно претеже један или други, мада се често дешава да је један од њих претерано развијен у односу на други.

Да још једном нагласимо да не постоји чисто екстравертна или чисто интровертна личност и Јунг не сумња да би се такав човек налазио у душевној болници. Потребно је упозорити на ово због склоности људи да се дохвате за неку реч и да онда око ње плету своју шаблонску слику. Оба типа свој однос са светом изграђују кроз осет, мишљење, осећање и интуицију. Осет казује да нечега има, мишљење каже шта је то, осећање нам вели да ли је то пријатно или непријатно а интуиција је најтајанственија и представља ”перцепцију несвесног”. Мишљење и осећања Јунг сврстава у рационалне функције пошто служе за доношење логичких и вредносних ставова за разлику од осета и интуиције код којих нема доношења судова па су ирационалне. Парови како рационалних, тако и ирационалних функција се међусобно искључују, па ако је једна функција доминантна, а углавном је тако, друга је неразвијена и налази се ван вољне контроле.

Интроверт је, према Јунгу, личност која више вреднује унутрашњу страну искуства од спољашње, што не значи да и себе вреднује више од других људи. ”Интровертна свест види, додуше,спољашње услове, али одабира субјективну детерминанту као пресудну. Стога се овај тип управља према ономе чиниоцу опажања и сазнања који представља субјективну диспозицију за примање чулнога садржаја.” Интровертна личност се према објекту понаша апстрахујући, либидо се оријентише на унутрашње слојеве личности, бира рефлексију у односу на активност, а приликом решавања проблема, при извођењу активности и у понашању, балансира према нагонима, принципима или мотивима, повучена је, и није социјабилна.

Сасвим је друга прича са екстравертом . ”Он живи тако да очевидно објекат као детерминантна количина у његовој свести игра већу улогу неголи његово субјективно схватање.Он свакако има субјективна схватања, али је њихова детерминантна снага слабија неголи снага спољашњих објективних услова.” Екстравертни тип личности се према објекту понаша позитивно, ставља нагласак на мишљења људи око себе и природу различитих могућности пред собом, карактерише га спољашњи ток либида, он нема проблема у социјалним односима, самопоуздан је и спреман да брани своје гледиште не презајући ни од сукоба са противницима. Социјална интеракција, односи у породици, физичка средина и њен поредак представљају за њега истинске животне вредности.”Оба типа су у толикој мери различни и њихова супротност толико пада у очи да је њихова егзистенција одмах очевидна и лаику у психолошким стварима, ако му је једаред на то обраћена пажња.” Екстравертни мисаони тип је познат по позитивном, продуктивном мишљењу, уважава чињенице и логику, заснива своје деловање на начелима, страхује од ирационалних потеза, потискује емоције и одаје утисак хладне особе. Овај тип се чешће среће међу мушкарцима него међу женама. Интроверта више занимају идеје него чињенице, настоји да формулише ново гледиште, при чему се чињенице узимају само као илустрације, упорно брани своје идеје, љути се кад га оспоравају, често је лаковеран па га друге особе искоришћавају. Екстравертни осећајни тип је присутнији код жена. Ради се о особама добро прилагођеним свету, које се добро сналазе у породичним и социјалним односима, спремне су да помогну кад уоче неку неправду, држе се своје хијерархије вредности.

Прво што пада у очи при сусрету са интровертним осећајним типом је изражена резервисаност због које се може помислити да се ради о хладној особи. Такав утисак вара, јер ова особа у контактима са блиским људима показује пуно разумевања и емпатије. Најчешће изражава своју осећајност путем религије, музике и поезије. Осетљивост је функција која се односи на опажање. Екстравертно оријентисан тип узима све онако како види, вођен је начелима реализма и задовољства. Јунг је изричит у ставу да ”не постоји ниједан други људски тип који би по реализму био раван екстравертном осетном типу.”

Код интровертно оријентисаног типа примарна је сама сензација док спољашњи објекат има секундарну функцију. Многи уметници припадају овом типу. ”Овоме типу за његове изразе стоје на релативном располагању само архаичне изражајне могућности, јер су мишљење и осећање релативно несвесни, а уколико су свесни, располажу само нужним, баналним и свакодневним изразима.

Екстравертни интуитивни тип не воли утабане стазе, нема поштовања за традицију, лични односи су му непостојани, тешко се везује за једну особу, не подноси оно што је познато и пати од недостатка истрајности. Интровертни интуитивни тип је окренут колективно несвесном, сматра Јунг, и мрачној страни искуства. Доживљава визије, откровења и пророчке снове. У спољашњем свету наилази на неразумевање па се окреће мистичним друштвима и религиозним заједницама.

Јунг напомиње да људи обично заступају један или други од два става према људима и стварима са којима се сусрећу, ретко увиђајући њихову комплементарност, па у другом типу често виде само негативне стране, што је основа за антагонизам између различитих психологија али и различитих погледа на свет.

Миле Миленковић , психолог