Мотивација и учење

Нобеловац Иво Андрић је једном записао да је чудно како је мало потребно човеку да би био срећан а још чудније је што му баш то мало често недостаје. Написано врло згодно може да се примени на учење и мотивацију.

Индивидуа мора стално да учи. Многи ученици говоре како им се не учи јер немају инспирацију. Требало би да знају да инспирација може да не дође никада па би било паметно да учење започну одмах. Занимљиво је да кад записујемо руком боље учимо него кад слова пишемо на тастатури. Научници кажу да је разлог вероватно у томе што при писању руком мозак добија више повратних информација: изводимо сложеније и бројније покрете него кад типкамо, осећамо додир оловке и папира више него додир тастатуре, а писање по правилу траје дуже него куцкање. Јасно нам је одавно да у циљу успешнијег учења градиво треба поделити на мање делове, преслишавати се, учити у групи, и уз то гајити оптимистички приступ и веровати у своје способности.

Покушаћу да укажем на значај сазнајног стила и стратегија за учење на процес учења. Током школовања већина ученика изгради сопствене методе учења, уз помоћ наставника, родитеља, другова из разреда. Често се и спонтано усвоји неки начин учења или открије нови. У зависности од склоности особа према учењу имамо неколико стилова учења: визуелни, аудитивни, логички и социјални. За ефикасно учење најбоље је комбиновати неколико стилова. Утврђено је да се памти, на пример, половина онога што се истовремено види и чује, петина онога што се чује, а само десети део онога што се прочита. Препоручује се да свако одабере комбинацију стилова која му највише одговара.

Визуелни стил учења је јако распрострањен и то није чудно будући да више од 80% информација добијамо путем чула вида. Некоме је лакше да запамти дефиниције или чињенице ако их представи одговарајућом шемом или сликом која асоцира на речи из текста. Проблем је што шематско представљање понекад може да одузме доста времена али се зато готово сигурно запамти оно што се себи визуелно представи.

За особе са аудитивним стилом је најбоље да присуствују предавањима јер тако најлакше уче. На пример, снимање себе или предавача који излаже градиво може да буде веома корисно. Што се тиче особа којима одговара овај стил важно је да се запази да се информације из вербално-визуелног претварају у аудитивни домен.

Логички или математички стил се препознаје по обради информација на основу њихове унутрашње логике. Особа тежи да разуме како су одређене информације повезане, да ли постоји неки принцип који је у основи, покушава да чињенице уклопи у систем што подразумева дубљу обраду информација. Интелектуално је захтевнији али се градиво релативно трајно памти.

Социјални или интерперсонални стил се огледа у томе, између осталог, да неко воли да учи сам док је некоме то највећа казна. Особе са оваквим стилом најбоље уче у друштву другара из разреда или групе. Битно је што кроз социјалну интеракцију особе једна другој откривају начине на које су схватиле градиво те је могуће увек сазнати нешто ново и допунити оно што смо сами пропустили да уочимо.

Наше време обележава експанзија знања. Знамо да суштину знања чине информације, а начин обраде информација је најважнији за квалитет знања јер представља један од суштинских елемената процеса учења и сазнања. Да срећа не буде потпуна овде се одмах суочавамо са проблемом застаревања знања нарочито у појединим областима а то даље утиче на компетенције предавача и на њихово радно оптерећење и ремети наставни процес. Код ученика се неприлагођено понашање, које исто тако ремети наставу, примећује по карактеристичним показатељима као што су: одсуство интересовања, неконтролисана агресивност, плач и слично. Показано је да хронична одбаченост детета од вршњака има изразито стресно деловање на децу ван групе и повезана је са њиховим агресивним понашањем. Нема чврстих емпиријских доказа али има назнака да су млађа деца осетљивија од деце старијег узраста на неповољне животне догађаје. Дечаци су, у поређењу са девојчицама, осетљивији на ефекте стреса.

Између 14. и 16. године повећава се капацитет појединца за развијање свесности и контроле над сопственим мотивима и стратегијама учења.

Стратегије учења су специфични мисаони поступци које предузимамо како бисмо учење учинили лакшим, бржим, забавнијим и трајнијим. Класичне сазнајне стратегије су: понављање садржаја, организција градива и повезивање штива које учимо са оним које већ од раније знамо из тога или сродног подручја. Не треба да се сметне са ума да је за учење важна концентрација. Не заборавите да сви имају способност да се концентришу- понекад!

Блум, амерички школски психолог, је са својим колегама развио класификацију нивоа учења. Приметио је да 95% питања на тестовима захтева од ученика да мисле само на најнижем нивоу и од њих се очекује просто понављање информација! Унутар когнитивног домена је идентификовао шест различитих менталних нивоа од којих је највиши евалуација.

Утицај који когнитивна психологија врши на модерне теорије наставе вероватно је најјачи у домену схватања учења као процеса овладавања знањима, при чему се ученик третира као процесор информација. Образовне импликације односе се на креирање ситуација у којима ученици стичу знање. Учење је, према овом гледишту, изграђивање знања. Ученик је стваралац а не само прималац знања. Пошто се од наставе очекује да помогне ученику да развије сопствене стратегије учења и размишљања, и у вредновању ефеката тежи се утврђивању квалитативних аспеката, то јест како ученик организује и прерађује стечено знање, а не само квантитативних, у смислу количине усвојеног знања.

Стратегије учења могу се третирати и као начини транспоновања информација из краткорочног у дугорочно памћење. Наглашена присутност великих индивидуалних разлика у стиловима и стратегијама учења, не значи да се превиђа да постоје и општа правила која се могу прилагодити конкретним условима учења. Постоји слагање у томе да се стратегија одређује као интегрисани след поступака у складу са постављеним циљем. Метакогниција, као свесност о сопственим процесима учења и мишљења, понекад се истиче као најефикаснија стратегија у учењу. Како се она не развија увек спонтано, присутна је потреба да се ова способност за општи увид, планирање и свесност у процесу учења систематски развија у школи.

Миле Миленковић, психолог