Обавезе и одговорности ученика

Обавезе и одговорности и ученика, произилазе из Закона о основама система образовања и васпитања у Основној школи.

Ученик има обавезу да :- редовно похађа наставу и извршава школске обавезе;- поштује школска правила, одлуке директора и органа школе;- ради на усвајању знања, вештина и вредносних ставова прописаних школским програмом, прати сопствени напредак и извештава о томе наставнике и родитеље, односно старатеље;

– у поступку оцењивања покаже своје стварно знање без коришћења разних облика преписивања и других недозвољених облика помоћи;

– не омета извођење наставе и не напушта час без претходног одобрења наставника;

– поштује личност других ученика, наставника и осталих запослених у школи;

– благовремено правда изостанке;

– чува имовину школе, чистоћу и естетски изглед школских просторија;

– стара се о очувању животне средине и понаша у складу са правилима еколошке етике.

–

Једна од основних обавеза ученика је редовно похађање наставе, па је, према томе, број неоправданих изостанака засигурно један од критеријума који упућује на потребу разматрања оправданости изрицања васпитно дисциплинских мера. У том је погледу важно нагласити да је неоправдано изостајање са наставе потребно третирати као процес, а не као изоловани догађај.

Овисно о фази развоја поремећаја у понашању, појављују се ови облици изостајања с наставе:

– учестало кашњење на наставу

– изостајање с појединих наставних часова унутар наставног процеса

– напуштање наставе пре њеног завршетка

– целодневно и вишедневно изостајање с наставе.

Последња два облика изостајања с наставе, у школском се жаргону називају бежање из школе. У феноменолошком смислу разликујемо индивидуално бежање и бежање у групи. Ученик који „бежи“ сам, ослања се на властите снаге и тиме настоји решити, ублажити или избећи неки лични проблем, конфликт и сл., док је „бежање“ у групи, најчешће мотивисано постизањем неког групног циља, при чему мањи број вршњака преузима вођство, а остали се препуштају вођству и подређују циљевима групе.

Дуготрајније изостајање из школе најчешће је индивидуалног карактера, а изостајање у групи по правилу је краткотрајно и пролазно. Индивидуално напуштање наставе, у највећој је мери повезано са неприхватајућим ставом ученика према школи и раду, са школским неуспехом, са слабијом спремношћу за прихватање институцијских норми понашања, што, ипак упућује на бројне неповољне породичне и шире социјалне услове у којима ученици живе.

Kao следећа обавеза сваког ученика, је свакако, дисциплиновано понашање и поштовање правила кућног реда установе, пре свега ауторитета наставника, стручних сарадника, директора и осталих запослених у школи. Неиспуњавање оваквих обавеза и одговорности, ремећење дисциплине, дрчно понашање и супротстављање према ауторитету, изравно је повезано са непризнавањем васпитног ауторитета.

Није неуобичајено да сваки ученик понекад ремети дисциплину, али озбиљнији је поремећај када такво понашање ученик непрекидно исказује, дуже време, и када такво понашање знатно ремети његово социјално функционисање. Такав облик понашања карактерише трајна трвдоглавост, отпор правилима, неспремност на компромисе, попуштање или преговоре са одраслима или вршњацима.

Недисциплинована деца себе не сматрају проблематичном, већ своје понашање оправдавају реакцијом на неразумне захтеве других или на различите околности.

Недисциплинованост се креће од непоштовања правила понашања до поремећаја сa пркошењем и супротстављањем, па тако разне облике отвореног пркоса препознајемо у низу понашања, као што су:

– oтворено одбијање за покушај разговора

– вика и галама

– плач без оправданог разлога

– напад беса

– ударање ногама о под

– лупање шаком по столу

– ваљање по поду и сл.

Као категорија постоји и прикривени пркос, који је претежно смештен у понашање које опажамо као:

– површaн прист израде домаћих задатака или њихово стално избегавање

– неконтролисано мокрење

– регресивно понашање

– запуштање школских или породичних обавеза

– индиферентност на казнене мере и сл.

Једно од основног обележја оваквих облика пркосног, ( инаџијског) понашања, јесте супротност између понашањ код куће, у школи и групи вршњака.

Оваква и друга неприхватљива понашања ученика представљају један од значајнијух изазова напредних друштава 21. века. Она су особито изазовна професионалцима који се баве васпитањем и образовањем деце основношколског и средњошколског узраста, јер је тешко замислити одељење у којем се сви ученици понашају на оптималан, очекивани и друштвено прихватљив начин. Приликом планирања васпитног рада са ученицима неприхватљивог понашања, у обзир је потребно узети неколико чињеница које произилазе из савремених педагошких, психолошких, социјалних и социјално-педагошких спознаја. Те чињенице се своде на следеће:

– понашање ученика није усмерено против личности наставника

– сагледавање проблемске ситуације са становишта уочавања разлога за одређени прекршај

– толеранција сама по себи не решава тешкоће неприлагођеног понашања, већ јасна и разрађена структура прихватљивог понашања

– правила су важна, али су вредности још важније

– има места оптимизму – позитивни помаци су могући

– за третирање неприхватљивог понашања нужна је сарадња

– свако дете је јединствено

Педагог школе

Нереа Докмановић